Savitljiva ja.
Prilagodiću se, 
Uklopiću se
U tvoj šablon.
Možeš me sklopiti,
Sa sobom poneti
Neću ti mnogo prostora uzeti.

Uporna ja.
Popravljam,
Izgladjujem, 
Ulepšavam
Neprijatne situacije.
Osetim sve tvoje potrebe i
Dajem sve od sebe da
Ih namirim.
Dok mi ne daš osmeh,
ne odustajem.

Nevidljiva ja. 
Ne vidim sebe.
Pred tobom zaboravim ko sam
I zašto sam.
Kad smo zajedno, 
Kao da se povuče moja bit.
I ako misliš da me znaš,
Veruj, ne znaš me.
Upoznaćeš me tek,
Kad me zavoliš.

“Izvini, mogu li samo da prođem?” Rečenica, koja me vraća iz sanjarenja u sadašnjost. Žena, koja je sedela do mene u vozu, za koji sekund treba da siđe. “Naravno”, zbrzam, malo postiđeno što nisam obratila pažnju. Zahvaljuje mi se i odlazi prema izlaznim vratima.
Stižemo do četvrte stanice od glavne železničke. Brojim koliko još ima do moje  stanice. Još tri. Čuje se onaj prepoznatljivi zvuk pre nego što će se vrata od voza otvoriti. Ljudi izlaze, ulaze, ne gledajući jedni drugima lica. Gledaju ispred sebe ili u telefon, želeći da ubiju vreme koje će provesti dok ne stignu do željene destinacije.
Pratim ih na nekoliko sekundi pogledom, pa vratim pogled na svoj telefon. Ovlaš bacim pogled kroz prozor. Proleće je konačno stiglo i ovde na severu. Kao da zna da je na visokoj ceni, pa se i ne trudi da nas osvoji čudesnim cvetovima. Može mu se. Tri-četiri vrste cveća se ponavlja  celim putem, pored pruge, u pratnji zelenih listova, a mi srećni, jer do skoro nije bilo ni toga.
Preko puta mene seda jedna punačka zena blagog lica. Oči su joj se zacaklile, ali ne bi se reklo da je od sreće.  Izgleda uznemireno i ne zna tačno gde da gleda. Skriva pogled, gledajući kroz prozor ali je izdaju suze, koje kreću niz lice. Briše ih rukavima, zatim otvara malenu torbicu i traži nešto u njoj. Verovatno maramice, koje je, zaključujem, zaboravila da ponese. Nemam ih ni ja, niti bih smela da joj ponudom, čak i da ih imam. Setim se rečenice moje mame, koja me je uvek iritirala “dama kod sebe uvek ima maramice”. Pravim se da ne primećujem da saputnica prekoputa mene plače. Na kraju žena  odustaje od skrivanja suza i prepušta se njima i onome što ju je nateralo da plače. Htela bih da gledam u nekom drugom pravcu, ali me nešto vuče  da joj posmatram lice i da nagađam šta joj se to desilo. Ubrzo odustajem. Bog samo zna šta joj se dogodilo. Konstatujem jedino da nije u pitanju bes niti frustracija, već iskonska tuga. Prekoputa mene sedi žena koja se sva  pretvorila u tugu a mene hvata neprijatan osećaj, kao da je tuga  prelazna. Bože moj, jedva se nosim i sa svojim osećanjima. Stižemo na sledeću stanicu a žena i dalje tiho plače. Pored nje seda neka druga žena, sitne građe, namrštenog lica. Osećam  sav nemir u njoj. Lice joj je kao nebo, na kome nailaze oblaci. Vadi neku knjigu, otvara je, pomera se nemirno na sedištu, pa zastane i gleda ispred sebe. Zatim vraća pogled na stranicu knjige ali je ne čita, već samo posmatra, kao da se najtužnija priča odvija baš pred njenim očima na toj stranici. Pomera se opet, telo je odaje da joj je neprijatno. Izgleda da je opet naišao tamni oblak; prepušta se svom nevremenu, polako kreće kiša, lije joj niz lice. Sad stvarno ne znam gde da gledam, osim u telefon. Listam kao sumanuta na društvenim mrežama i borim se da ne vratim pogled na žene, što sede preko puta mene. Krajičkom oka spazim da se punačka žena okreće prema ovoj drugoj. Konstatuje da i ova druga plače, zatim briše svoje suze rukavom i ponovo gleda kroz prozor. Meni je već neprijatno i pitam se zar toliko tužnih ljudi ima danas?
Konačno stižemo do moje stanice. Ustajem, imam potrebu da im kažem nešto utešno, ali naravno, ne izgovaram ništa . Gledam ih, obe zagledane u neku tačku, zatim uzimam svoje stvari i izlazim iz voza.
Dok hodam od stanice do kuće, ove dve žene mi nikako ne izlaze iz glave. Razmišljam, da li bih i ja mogla tako da plačem pred nepoznatim ljudima? Obe su se borile i na kraju su se samo prepustile, bez obzira na to, što su se našle u javnom prostoru. Ne mogu da se odlučim – jesu li slabe, hrabre ili lude što su sebi to dopustile? Pada mi na pamet detinjasta misao -možda je ipak do mesta, gde su sedele. Šta ako je to sedište  za plakanje? Sedište za hrabre ljude, koji ne beže od onog što nose u sebi, pa čak ni u javnom transportu, među nepoznatim licima.
Kakva bi tek mogla priča da se napise o tome.
Iz nekog nepoznatog dela mene, kao da mi nežno šapuće moja tuga o tome, kako sam to mogla biti i ja i da smo povezane. Svi smo povezani. Više mi nije neprijatno zbog prizora u vozu, razmišljam o toj povezanosti i primećujem neki mir u sebi, koji dugo nisam osetila.